Ефекти Закона о извињењу у медицинско праву – амерички пример

Sjeničić, Marta (2024) Ефекти Закона о извињењу у медицинско праву – амерички пример. In: Србија и реформисање института одговорности 7. Адвокатска комора Војводине Гласник АКВ, Институт друштвених наука, Beograd, Novi Sad, pp. 17-21. ISBN 978-86-905844-2-0

Text 19. Sjenicic 2024 odgovornost.pdf - Published Version Available under License Creative Commons Attribution Non-commercial No Derivatives. Download (8MB)

Abstract

Као нова генерација реформе деликтне одговорности, амерички за- кони о извињењу су осмишљени да подстакну нагодбе и смање судске спорове због несавесне медицинске праксе. Ова реформа се разликује од других, ужих реформи деликтне одговорности, које су само огранича- вале одговорност или обештећење. Упркос њиховом статусу популарне реформе деликтне одговорности у САД, постоји релативно мало доказа о утицају ових закона у споровима због несавесног поступања лекара. Америчке државе су у првих петнаест година XXI века донеле тзв. законе о извињењу у области медицинског права са циљем да се медицински професионалци, у случају настанка штете, мотивишу да се извине пацијентима. Закони о извињењу су углавном конципирани такода је лекар, уколико се извини, безбедан од опасности да ће се извиње- ње употребити као доказ у потенцијалном поступку. Дакле, механизам којим закони о извињењу, у теорији, постижу своје циљеве релативно је једноставан. Закони подстичу лекаре да се извине пацијентима, лекари се извињавају, гнев пацијената је умирен, а пацијенти подносе мање захтева за обештећење. Између 1999. и 2014. године број америчких држава које су до- неле законе о извињењу порастао је са две на тридесет девет држава. Постоје два типа закона о извињењу. Први тип су „делимични“ закони, чију суштину представљају изјаве саосећања, изјаве саучешћа и слич- но. Други тип су закони о „потпуном“ извињењу – које представља изјаве саосећања, али и изјаве о кривици, грешци или одговорности. У литератури се углавном анализирају закони „делимичног” извињења и то из више разлога: прво, „делимични” су популарнији од „потпуних” закона (донети у тридесет четири државе и Дистрикту Колумбија), у поређењу са само пет држава са законима о „потпуном” извињењу; дру- го, закони о „потпуном” извињењу пружају ширу заштиту пацијенту, те имају другачији правни ефекат и не могу се изједначавати са законима о „делимичном” извињењу (не обухватају само изјаву саосећања, већ и изјаву о кривици – што већ представља доказ); што доводи до трећег разлога: врло је мало података о ефектима закона о „потпуном” извиње- њу (вероватно због њихове оскудне примене). У контексту грешке у медицини, истраживања су показала да је извињење посебно важно зато што је „време драгоцено“ и зато што је„толико тога у питању“, живот пацијента или његова способност да функционише. Извињење лекара може омогућити пацијенту да се осећа боље, као и да поврати самопоштовање и достојанство након грешке у медицини. Међутим, иако извињење има важне терапеутске предно- сти, америчке државе се нису фокусирале на њих приликом доношења закона, већ су акценат ставиле на извињење као средство за смањење судских спорова због несавесног лечења. Резултати истраживања ефеката закона о извињењу нису у складу са њиховим намераваним ефектом, пошто не смањују битно ни укупан број предтужбених одштетних захтева, нити број тужби. Ови закони не- мају скоро никакав утицај на вероватноћу утужења хирурга или захтева за одштетом пре спора. Они, међутим, утичу на захтеве са којима се су- очавају нехирурзи. Наиме, закони о извињењу смањују вероватноћу да ће се нехирург суочити са одштетним захтевом пре тужбе. Међутим, ово смањење вероватноће је надокнађено повећаном вероватноћом тужбе. Дакле, нехирурзи се суочавају са повећањем вероватноће да ће против њих бити подигнута тужба, као резултат закона о извињењу, док код хирурга нема сличног повећања. Под претпоставком да је пацијентима лакше да открију несавесност хирурга него нехирурга (а вероватно је да су хируршке грешке очигледније с обзиром на њихову природу), повећа- ње вероватноће тужбе за нехирурге, а одсуство повећања за хирурге је у складу са теоријом да закони о извињењу могу довести до повећања свести пацијената о несавесном поступању. Извињења могу упозорити пацијенте на грешке нехирурга (будући да често нису упадљиве) којеиначе не би открили, охрабрујући их да поднесу тужбу уместо да се на- мире или одустану од свог одштетног захтева пре него што крену на суд. Иако, дакле, закони о извињењу имају мали утицај на хирурге, они пове- ћавају вероватноћу да ће захтев против нехирурга довести до тужбе, што сугерише да закони о извињењу гурају подносиоце захтева у судницу. Због указаних недостатака може се очекивати укидање ових за- кона, с обзиром на њихову немогућност да остваре наведену сврху. Међутим, док резултати показују да закони о извињењу нису ефикасни у смањењу трошкова (због чега су донети), постоје проверене предно- сти извињења. Оно остаје важан део друштвеног ткива и неспособност закона о извињењу да смање парнице против лекара не мења ову чиње- ницу. Ако закони о извињењу – чак и случајно – промовишу извињења која побољшавају животе људи, они могу да генеришу друштвену ко- рист у погледу добробити пацијената, упркос њиховом неуспеху да остваре свој примарни – финансијски – циљ. У том смислу, литература упућује да се сврха извињења може постићи и програмима извињења болница (уместо законима) који пружају лекарима обуку на ту тему. Више студија је потврдило да ови програми могу ефикасно да смање и учесталост и озбиљност тужби. Закони би, евентуално, могли да под- стакну болнице да усвоје ове програме или да једноставно обезбеде средства за њихово покретање.

Actions (login required)

View Item