Pravo na digitalnu nedostupnost – definisanje pravnog okvira I odgovornost poslodavca

Zlatanović, Sanja (2025) Pravo na digitalnu nedostupnost – definisanje pravnog okvira I odgovornost poslodavca. In: Srbija i reformisanje instituta odgovornosti 8. Institut društvenih nauka, Beograd, pp. 36-38. ISBN 978-86-905844-5-1

Text Okrugli sto novembar 2025 (1).pdf - Published Version Available under License Creative Commons Attribution Non-commercial No Derivatives. Download (515kB)

Abstract

У околностима доминације културе сталне доступности на мести- ма рада, настале под утицајем убрзаног развоја дигиталних технологија и све чешћег радног ангажовања на основу уговора о раду на даљину, право на дигиталну недоступност, у радноправној теорији, законодав- ству и пракси, све више добија на значају. Теоријска расправа о правној природи права на дигиталну недоступност као додатног механизма за остваривање фундаменталног радно-социјалног права на одмор и разоноду, односно права на ограничено радно време или као “новог права”, односно права у настајању у ери дигиталног рада, према пре- овладавајућем становишту у литератури, концептуализује се у оквиру традиционалне области безбедности и здравља на раду, с једне, и са-временог института осигурања равнотеже између професионалног и приватног живота, с друге стране. Међутим, питања одговорности послодавца за повреду права на дигиталну недоступност остају правно и практично недовољно ис- тражена. С тим у вези, у раду се анализира одговорност послодавца за повреду права на дигиталну недоступност, са фокусом на то како савремено радно право приступа дефинисању оквира одговорности послодавца. У раду се примењује, примарно, правнотеоријски и упоредно- правни метод, потоњи са циљем сагледавања недавних регулаторних иницијатива на нивоу Европске уније (ЕУ), као и у одабраним др- жавама чланицама попут Француске и Шпаније које су, међу првим државама ЕУ, нормативно дефинисале право на дигиталну недоступ- ност, уз анализу аутономних извора права, првенствено, колективних уговора о раду у делу који се односи на одговорност послодавца. Тако, посебно се наглашавају значај и улога социјалног дијалога, те интерне праксе послодаваца код имплементације механизама тзв. дигиталне не- доступности, као и везано за утврђивање одговорности послодавца у случајевима непоштовања права. Заступа се становиште да одговорност послодавца не треба да буде ограничена искључиво и једино на повреду стандарда о радном времену, већ исту ваља проширити на начин да укључи и обавезу послодаваца да делују проактивно у смислу превенције од психосоци- јалних ризика на раду, односно стреса на раду, синдрома сагоревања нараду, као и премора на раду насталих услед прекомерног коришћења дигиталних уређаја. Наведено, подразумева редефинисање традици- оналног приступа моделу безбедности и здравља на раду указивањем на важност превенције и заштите менталног здравља на раду поред за- штите физичког здравља. На овај начин се, надаље, подстиче академска и јавнополитичка дебата о повезаности дигитализације, безбедности и здравља на раду и фундаменталних радно-социјалних права. Налази истраживања имају за циљ да допринесу концептуа- лизацији права на дигиталну недоступност у делу који се односи на одговорност послодавца за остваривање и заштиту права, али и да дају практичне препоруке креаторима јавних политика, послодавцима и син- дикатима у контексту његовог нормирања, као и везано за осигурање одрживе и правно утемељене рава на дигиталну недоступност у области рада.

Actions (login required)

View Item