Odgovornost za kršenje običajnog međunarodnog humanitarnog prava – između teorije i prakse

Stevanović, Anđelija (2025) Odgovornost za kršenje običajnog međunarodnog humanitarnog prava – između teorije i prakse. In: Srbija i reformisanje instituta odgovornosti: 8. Institut društvenih nauka, Advokatska komora Vojvodine, Beograd, Novi Sad, p. 49. ISBN 978-86-905844-5-1

Text OKRUGLI STO NOVEMBAR 2025.pdf - Published Version Available under License Creative Commons Attribution Non-commercial No Derivatives. Download (976kB)

Abstract

Običajno međunarodno humanitarno pravo zauzima centralno mesto u regulisanju ponašanja u oružanim sukobima, jer obavezuje sve države i aktere bez obzira na to da li su ratifikovali određene međunarodne ugovore. Njegova univerzalnost i fleksibilnost omogućavaju prilagođavanje savremenim oblicima sukoba, posebno u situacijama kada ugovorne norme ne daju adekvatne odgovore. Uprkos tome, pitanje odgovornosti za kršenje običajnih normi i dalje ostaje jedno od najsloženijih u teoriji i praksi međunarodnog prava. U teorijskom smislu, običajno pravo ima jednaku pravnu snagu kao i ugovorno pravo, što znači da njegovo kršenje podrazumeva postojanje međunarodne odgovornosti država i individualne krivične odgovornosti za učinioce teških povreda. Komisija za međunarodno pravo kroz svoj rad na odgovornosti država za međunarodno protivpravne akte naglasila je da običajne norme proizvode obaveze čije kršenje povlači posledice u vidureparacije, restitucije ili satisfakcije. Takođe, međunarodni krivični tribunali, a naročito Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju, često su se oslanjali upravo na običajno humanitarno pravo prilikom kvalifikacije ratnih zločina, što potvrđuje njegov značaj u sudskoj praksi. Međutim, sprovođenje odgovornosti u praksi nailazi na brojne prepreke. Ne postoji centralizovani mehanizam prinude u međunarodnom pravu, pa se sankcionisanje kršenja običajnih normi oslanja na fragmentisane instrumente – međunarodne sudove, ad hoc tribunale, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija ili unilateralne i multilateralne mere država. Ove mere često zavise od političke volje i geopolitičkih interesa, što dovodi do selektivne primene prava i narušava njegovu univerzalnost. Sankcije u obliku političkih i reputacionih posledica takođe imaju ograničenu efikasnost, budući da ne pružaju uvek adekvatnu satisfakciju žrtvama niti obezbeđuju generalnu prevenciju budućih kršenja. Iako običajno međunarodno humanitarno pravo ima nesporan obavezujući karakter, sankcionisanje njegovog kršenja u praksi ostaje nedosledno i zavisi od političkog i institucionalnog konteksta. Time se otvara rasprava o jazovima između normativnog okvira i realnosti međunarodnih odnosa, kao i o potrebi za jačanjem mehanizama koji bi osigurali delotvorniju primenu odgovornosti. Cilj rada jeste da ukaže na taj raskorak, analizirajući kako teorija prepoznaje obavezujuću prirodu običajnih normi, a kako praksa u njihovom sprovođenju pokazuje ograničene rezultate.

Actions (login required)

View Item