Објективна одговорност у заштити животне средине – случај „еколошке тужбе” из ЗОО

Stjelja, Ivana (2025) Објективна одговорност у заштити животне средине – случај „еколошке тужбе” из ЗОО. In: Србија и реформисање института одговорности 8. Институт друштвених наука, Београд и Адвокатска комора Војводине Гласник АКВ, Нови Сад, Београд, Нови Сад, pp. 13-15. ISBN 978-86-905844-5-1

Text 2. пдф Stjelja апстракт одговорност 2025.pdf - Published Version Available under License Creative Commons Attribution Non-commercial No Derivatives. Download (623kB)

Abstract

У Србији није уобичајено да јавност користи грађанскоправне инструменте заштите животне средине, иако ту могућност има још од 1978. године од доношења Закона о облигационим односима (чл. 156). С обзиром на то да се ради о actio popularis, делотворно коришћење еколошке тужбе претпоставља постојање јавности и удружења оспо- собљених да разумеју комплексна питања заштите животне средине и одговарајуће механизме правне заштите. Иако је actio popularis предвиђена Законом о облигационим одно- сима, њена практична примена пред судовима у Србији остала је веома ограничена. Због тога део стручне јавности изражава критички став према овом институту, па чак предлаже његово уклањање из грађанско- правног система. Као главни разлози наводе се да је институт застарео и недовољно разрађен, да није усклађен са важећим процесним и матезаштите јавног интереса нити мотивацију да се кроз вођење судских поступака активно ангажују у том правцу. Такође, указује се на то да се слични циљеви могу остварити у оквиру заштите у управном поступку и спору. Насупрот томе, други аутори истичу да је actio popularis и даље важан инструмент заштите дифузних интереса у савременом друштву, наглашавајући потребу да правни систем обезбеди механизме за зашти- ту јавног интереса. У том смислу, овај институт се повезује са начелом учешћа јавности и партиципативном демократијом. Еколошка тужба се уређује као популарна тужба, јер јој је примарна функција превентивна заштита и односи се на ситуације у којима прети штета неодређеном броју лица. Ипак, чињеница да ова одредба није заживела у пракси може се објаснити низом чинилаца, од недовољне информисаности јав- ности о самом институту, преко недостатка ресурса за вођење оваквих поступака, до тога да домаћи процесни и материјални оквир није при- лагођен за њену делотворну примену. Најзад, питање одговорности у контексту чл. 156. ЗОО поставља дилему да ли би основ одговорности за штету требало да буде субјек- тивна или објективна одговорност. Иако се чл. 156. налази у одељку о општим начелима проузроковања штете (одељак 2), ст. 3. истог члана јасно предвиђа објективну одговорност за штету насталу услед делат- ности за коју је прибављена дозвола надлежног органа. То сугерише да би се објективни основ одговорности могао применити и на случајеве опасности од штете. С обзиром на то да је заштита животне срединеосновна сврха овог члана, примена објективне одговорности за опа- сност од штете била би делотворнија од инсистирања на доказивању кривице. Постављање кривице као основног критеријума знатно би ограничило број ситуација у којима би се могла захтевати превентивна заштита и уклањање извора опасности. Ову правну дилему било би пожељно разјаснити кроз одређене измене закона, како би се јасно истакло да је објективна одговорност основ одговорности за опасност од наступања штете у овим поступцима. Унапређења материјалног грађанског права требало би првенствено да се усредсреде на потврђивање овог приступа, односно да се у контексту чл. 156. експлицитно нагласи да је објективна одговорност примарни основ за поступање у ситуацијама које прете штетом по животну среди- ну, уместо да се у пракси инсистира на доказивању кривице.

Actions (login required)

View Item